Миленко Јовић, Дервента

Урођено оштећење вида на оба ока и до 60% у највећој мјери је одредило мој животни пут. Због кратковидости, коју сам по сваку цијену желио прикрити, још као дијете сам се осјећао да сам мање вриједности у односу на моје вршњаке. За припаднице љепшег пола сам био непримјетан, а nи код другара нисам боље пролазио. Често сам се повлачио у себе и размишљао шта даље да се ради и како изаћи из помало депресивног стања.

Вид на десном оку је почео убрзано да опада, а на лијево око још од раније нисам видио. Пале су све маске. Родитељима сам морао признати да на лијево око не видим већ 7 година, а да ми је десно око веома угрожено. Настала је тишина у кући, а затим плач и невјерица. У нади да ћу изгубљени вид сачувати, схватио сам да је крајње вријеме да одем негдје на лијечење. Избор је била очна клиника у Сарајеву.

Преглед за прегледом, разна испитивања, а онда и тај кобни 5. март 1975. године, којег никад нећу заборавити. Операција на десном оку је трајала 3 сата. Након ишчекивања да дође јутро – тама и мук у соби, у којој је поред мене било неколико љекара и другог медицинског особља. Свјетлост је само прошлост. О свему сам тих дана размишљао, изузев да живим као такав. Генерације пацијената на одјељењу очне клинике се укључише да ми помогну да изађем из те ситуације. Медицинско особље са највећом пажњом је пратило моје понашање, а међу њима се истицала млада медицинска сестра Ружица Стојковић, која је и најзаслужнија за мој опоравак. Након сазнања у којим условима живи моја породица, подршка и савјети стижу од свих на одјељењу, нарочито пацијената, да се укључим у школовање у некој од специјалних установа за слијепе и слабовиде особе. Након 9 мјесеци проведених на очној клиници, у септембру 1975. године сам отишао у специјалну установу за слијепе и слабовиде „Будућност“ у Дервенти. Брзо сам се прилагодио новим условима живота и стекао нове пријатеље. У то вријеме нисам се осјећао одбачен нити искључен, напротив, било ми је веома пријатно у друштву особа исте судбине, наставног и другог особља у дому.

У Дервенти сам остао 3 године, завршио школу за телефонисту, а затим се вратио у Власеницу, општину мог рођења. Породица у којој сам се родио и живио у потпуности се распала. Сестре су се удале за вријеме мојег лијечења, отац се одао алкохолу, а мајка је потражила спас радећи као кућна помоћница. Након мог повратка у Власеницу мајка се прикључила мени, како би узајамно помагали једно другом.

Тада настаје нова драма у мом животу. Свакодневна потрага за послом је трајала годину дана. Ишао сам од фирме до фирме и питао за посао. Онда сам се упутио у Београд, у Маршалат. У почетку су одбили да ме приме, а након моје упорности, на разговор ме примила једна госпођа. Након што сам јој испричао мој животни пут, препоручила ми је да се вратим кући, у Власеницу, а она ће ступити у контакт са надлежним у општини Власеница и наредити им да ми нађу посао прилагођен мојој стручној спреми.

Нисам дуго чекао, тачно након мјесец дана предсједник општине Власеница ме позвао у свој кабинет и том приликом саопштио да му је наложено да ми пронађе запослење. Сачекао сам неких 7 дана, а затим добио позив да се јавим у предузеће Еластик у Власеници. Генерални директор предузећа ме примио у канцеларију на разговор, у којој је било још неколико руководећих људи из предузећа, као и предсједник општине. Са дозом неповјерења су пратили мој пробни рад. Успоставио сам неколико телефонских веза и тиме у потпуности промијенио мишљење присутних.

Уз велико поштовање и уважавање мојих радних способности и одговорног односа према послу, остао сам 23 године у тој фирми, гдје сам зарадио и пензију. У том периоду нисам се осјећао искључен нити сам осјећао било који вид дискриминације или маргинализације. Као слијепа особа у друштвеној заједници сам уважаван. Плата у фирми је била скромна, туђа помоћ је била 60% од просјечне плате у републици, имао сам повлаштену вожњу у међуградском путничком саобраћају, био ослобођен плаћања РТВ претплате и користио друге повластице и бенефиције.

Након завршетка рата услиједило је 7 година потпуне изолације из свих токова друштвеног живота. У недостатку помоћи са било које стране, пружао сам неопходну помоћ непокретној мајци. Још једно искушење и тестирање издржљивости.

Данас, уз помоћ родбине, комшија и пријатеља живим сам у двособном стану у Милићима. Након одласка у пензију, укључен сам у рад Међуопштинске организације слијепих Власеница. Предсједник сам организације и одборник у Скупштини Савеза слијепих Републике Српске и члан Статутарне комисије Савеза. Кроз рад у организацији и рад у Савезу слијепих РС, дјелимично сам укључен у друштвена догађања. Пензија у износу од 220,00 КМ и туђа помоћ у износу од 165,00 КМ су једини приходи са којима располажем, што је недовољно за покривање минимума потреба на мјесечном нивоу.

Након завршетка рата и промјене система, ништа више није исто.

Социјална искљученост особа са инвалидитетом је присутна на свим нивоима власти у БИХ и у Републици Српској. Социјална примања у Републици Српској по основу социјалне угрожености и инвалидности су убједљиво најнижа у региону и не задовољавају ни минимум потреба.

У локалној заједници у којој живим немам никакве бенефиције нити повластице када су у питанју комуналне услуге, струја, загријавање стамбеног простора и друго.

Добар дио мог живота је проведен на маргини друштва, у зони социјалне искључености, а најчешће без разумијевања и подршке од стране надлежних у РС-у и локалној заједници у којој живим. Помоћ је, неријетко, изостала и од стране родбине, комшија и познаника.

 

Подијелите ваше приче са нама – mojaprica@koma.ba